Zašto nas kroz celu istoriju "bije maler"? Da li su zato krivi strani plaćenici koji žele da unište pravoslavni srpski narod ili smo krivi mi sami?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" od 42. do 44. stranice)

Zašto su stanovnici zapadnog Balkana skloniji nasilju i međusobnim sukobima u odnosu na većinu ostalog stanovništva Evrope? Zašto većinu stanovništva zapadnog Balkana odlikuje viši nivo muških hormona kod oba pola i zašto ti hormoni čine ljude uvredljivijima i agresivnijima?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 108-111)

Kakav je genetski sastav stanovništva zapadnog Balkana i zašto smo takvi kakvi smo?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 118-137)

Koliko smo procenta zaista Srbi slovenskog porekla a koliko starosedeoci Balkana?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 64-69)

Na koji način specifična govorna akcentuacija i intonacija otkriva drevno poreklo stanovništva određenog područja?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 138-139)

Koji motivi se kriju iza našeg nacionalizma?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 74-77)

Zašto je balkanska autoritarnost enigma za psihologe i u čemu se ona razlikuje od nacističke autoritarnosti? Kakva je veza između stranačkog opredeljenja i tipa autoritarne ličnosti?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 95-107)

Zašto se 5. oktobra ništa suštinski nije promenilo?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 151-152)

Da li je moguće demokratiju sprovesti represivnim putem? Zašto su Amerikanci do sredine XIX veka odbijali formiranje policije smatrajući je "nedopustivim evropskim rešenjem"?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 161-165)

Može li narod da promeni svoj karakter? Na koji način je civilizacija Zapada izašla iz tame srednjeg veka?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 185-200)

Četiri razloga zašto su religiozni ljudi u proseku gori od ateista
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 167-178)

Da li je čovek duhovno biće?
(Insert iz knjige "Prokletstvo nacije" 179-184)

Cena knjige "Prokletstvo nacije" Miloša Bogdanovića:
400 dinara + poštanski troškovi.
Naručivanje preko telefona 011 / 24-26-940 ili preko emaila:
mishabogdanovic@gmail.com

---

Za kupovinu knjige "Prokletstvo nacije" po ceni od 1,9 evra u kompjuterskom formatu (pdf format) klikni na "Buy now":

---

(...) Nacionalizam kod nas najčešće predstavlja projekciju sujete na opšti plan. Kada sujetna osoba ne bi imala preuveličanu sliku o vrednosti svoje sopstvene nacije, ona bi svoju naciju mrzela. Toliko malo ljubavi prema svojoj naciji ima, da mora da bude nacionalista da bi mogla da je voli. (...) Kako nacionalista više voli nacionalne vrednosti nego ljude, biće sklon da žrtvuje ljude radi njihove nacionalne vrednosti (Srbe radi srpstva, i sl). (...) Nije ljubav sve što se ljubavlju naziva. Najveća zla u istoriji sveta su učinjena upravo u ime najuzvišenijih ideala, u ime slobode, ljubavi, i u ime Boga. (...)

(...) Zato je licemerno kada naše sveštenstvo iznosi narodu uzvišene fraze jevanđelja o ljubavi prema neprijatelju i međusobnoj slozi, a prethodno te iste ljude otruje pričama o korenima, srpstvu i tradiciji. Osoba kojoj je zapaljena ponositost, sujeta i gordost, prirodno rađa sukobe sa svima koji ne podražavaju uobraženu i nesamokritičku sliku o njenoj sopstvenoj veličini. (...)

(...) Kao što je sujetna osoba veoma osetljiva i sklona da reaguje mržnjom onda kada su njene vrednosti dovedene u pitanje, tako i nacionalista lako postaje šovinista kada su njegove nacionalne vrednosti ugrožene. (...) Dakle, nacionalizam prirodno rađa šovinizam.

Koliko možemo da cenimo vrednosti koje ljudi nisu sami izabrali svojom ličnošću, već su im one nametnute? Da li možemo da cenimo bratstvo i jedinstvo naroda bivše Jugoslavije? Ne možemo, jer ga sami narodi nisu izabrali. Pravi izbor se pokazao devedesetih, kada su narodi Jugoslavije pokazali da nisu dostojni svoga zajedništva. Principi radi kojih neko ne može da trpi žrtvu i stradanje nisu nikakvi principi. U teskobi teškog iskušenja se vidi šta čovek zaista jeste i šta zaista izabira. Ako ljudi ne izaberu da pobede svoje slabosti karaktera: gordost i sumnjičavost (koji rezultuju međunacionalnim sukobima), sujetan strah od gubitka odobravanja većine, lenjost i neodgovoran odnos prema radu, lažljivost i kradljivost i svaku pokvarenost, onda oni nisu ni dostojni blagoslova međusobnog mira i poštovanja, vrednoće i visoke produktivnosti rada, poštenja i poverenja u međusobnim odnosima. Odgovornost vlasti jeste da sačuva ljude jedne od drugih (dakle od manifestacija zla), ali ne i da iskoreni samo ljudsko zlo iz ljudskih srca. Nikakav sistem vlasti to niti može da uradi, niti ima prava da uradi. Iskorenjivanje zla je uslovljeno slobodom izbora svakog pojedinca, njegovim dragovoljnim htenjem da u borbi protiv zla krene od samog sebe. To umesto njega ne može niko drugi da učini, već jedino on sam. (...)

(...) Ko od nas može biti siguran da nije mogao da učini više protiv nacionalističkog mnenja devedesetih, te da ne snosi nikakvu odgovornost za duh koji je rezultovao tolikim zločinima?! Svi mi snosimo odgovornost za ove ratne zločine, neko u većoj meri ako ih je odobravao, neko u manjoj ako nije ustajao da zlo nacionalizma osudi, jer se plašio gubitka odobravanja većine ili možda svojih pozicija u društvu i na poslu. Lako je sada praviti se demokratom. To je trebalo onda devedesetih godina učiniti, a sada je lako praviti se junak i pozivati zločince na odgovornost. A ti zločinci ništa ne bi mogli da urade da nisu računali na našu tupu ravnodušnost i kukavičluk. (...)

(...) Potreba da se lična ili kolektivna neodgovornost prebaci na nekog drugog nije jedina posledica čovekove nečiste savesti. Teorija opšte zavere, kao i razni strahovi takođe imaju svoj koren u čovekovoj nečistoj savesti. (...) Novoformirano licemerstvo je rezultovalo potrebom za dežurnim krivcima kojima će se kroz sumnjičenje i lažno moralisanje projektovati sopstvene potisnute slabosti karaktera. (...) Oni teško mogu u namerama nekoga, ko ne pripada njihovoj zajednici, da vide išta drugo do zastupnika zavere, koja je zapravo temelj njihovih sopstvenih odnosa prema pripadnicima druge porodice, klana, religije, itd.

Pismo sa meiling liste “Ljudska prava”:

“Ukloniti instalacije iz stanova naših aktivista. Pokret za zaštitu ljudskih prava zahteva od MUP-a da ukloni iz stanova njegovih čelnika različite nadzorne aparate i instalacije.”

Odgovor:

Zašto ometati ljude da rade svoj posao, za koji ih svi mi plaćamo? Šta imamo da krijemo? Imamo čistu savest i čisto srce! A možda im tako i dođe k svesti ono što zastupamo, ako to stalno budu slušali i pratili! Zašto prezreti toliki trud od onih koji žele da nas čuju i da to čak zabeleže? To je jedinstvena prilika da mnoge naše reči budu ovekovečene i da uđu u istoriju! Zato ja predlažem ne da se uklone prislušni uređaji, već da se sa njih lepo obriše prašina, i da im se zamene baterije. Zamenimo dotrajalu paučinu ali ostavimo lažnog pauka da visi na istom mestu. Prospimo vodu iz vaze, ali onaj veštački cvet što nam se smeši ostavimo na istom mestu i usmerimo ga prema našim sagovornicima. I zašto uopšte da širimo duh nezadovoljstva? Gradimo prijatelje najpre od onih koji NAJVIŠE posvećuju pažnju našim rečima! Nisu li oni u koje smo toliko verovali pokazali tako malo interesovanja za naše ideje? I zašto da razgovaramo sami sa sobom? Nije li to nastrano? Zar nije divno što uvek možemo reći ono što mislimo nekome ko će to sa pažnjom saslušati i zabeležiti?

Kao što se naš narod ponadao da će odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine društvo krenuti stazom dobrih reformi, tako je i pre jednog veka naš narod poverovao da će samo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 29. maja 1903. godine da znači istorijsku prekretnicu u bolju budućnost. Književnik i satiričar Radoje Domanović, koji je i sam trpeo kao žrtva diktature obrenovićevskog režima, nije imao iluzija da bi promene u političkom rukovodstvu zemlje mogle ostvariti željene ideale:

"Šta ćeš sada da pišeš? ― pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno ― nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili." (...)

Dakle, nije dovoljno da se samo vlast promeni. Potrebno je da se promenimo mi kao narod.

“Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)

“Ako misliš da je društveno uređenje loše, pa hoćeš da ga popravljaš, znaj da za to ima samo jedan način: da svi ljudi postanu bolji; u tvojoj vlasti je samo jedno: da sam postaneš bolji.” (L. N. Tolstoj)

(...) Duh srednjeg veka ponovo vaskrsava ali u novom ruhu. Strah od kazne svevidećeg Boga sada je zamenjen strahom od države koja svevidećim okom svog policijskog aparata kontroliše život građana i meša se u one pore privatnosti koje su ranije bile tehnički i etički nedostupne državnoj kontroli. Svake godine, nove zakonske regulative daju pravo državi da se sve više meša u život pojedinca, tako da se može slobodno reći da nivo mešanja države u život pojedinca sve više prevazilazi granice poštovanja dostojanstva čovekove ličnosti. (...)

(...) Mi se bunimo što je Zapad intervenisao da bi obustavio naš rat na Balkanu. Pa da se Zapad nije umešao, mi bismo svoju borbu nastavili do potpunog međusobnog istrebljenja. Neki kažu “Zapad je izazvao rat! On nas je međusobno zavadio!”. Pa ako su u pravu da je Zapad izazvao rat na Balkanu, onda neka mu dozvole da taj rat i okonča. Ako nemamo vlast nad sobom, ako nismo bili u stanju da se odupremo manipulaciji koja je po njima izazvala rat, onda dozvolimo da neko drugi taj rat i obustavi. Ono što jeste za osudu, to nije sama vlast (bilo lokalna, bilo svetska) već su za osudu one ljudske slabosti koje joj daju snagu. Da mi nismo pravili probleme ne bi ni Novi svetski poredak imao izgovora i povoda da izgradi svoj autoritet i osili svoju moć u svetu poslednjih godina. Mi smo mu svojom slabošću dali snagu i slavu.

(...) To isto funkcioniše na lokalnom planu: eskalacija zla navodi državu da stalno povećava svoju vlast, pa se na kraju narod potpuno oslanja na bavljenje politikom, pokazujući tako svoju nemoć da sam vlada svojim postupcima. (...) Kao što na lokalnom planu postoji potreba da država svojom vlašću obezbedi osnovna ljudska prava svakom pojedincu, tako i na globalnom planu postoji potreba da nekakva međunarodna vlast obezbedi mir među narodima. Kao što lokalna vlast može da zloupotrebi svoju moć, to može i globalna. ... Sistem može valjano da funkcioniše onda kada je većina ljudi neiskvarena, i tada pravni sistem uspešno čuva većinu od iskvarene manjine. (...) Ali onda, kada većina naroda postane iskvarena, tada nema ko da valjano sprovodi pravni sistem, jer se sama vlast sastoji od ljudi koji su iz tog istog naroda, pa koji su, samim tim, isto tako skloni korupciji, mitu, nepotizmu, laži i svakoj drugoj prevari. I pravni sistem i demokratija tada se pretvaraju u karikature od prava i demokratije.

(...) U nastavku našeg razmišljanja pokušaćemo da odgovorimo na pitanje, kako je bilo moguće, u novom veku, bez oslanjanja na političku moć, krivični zakon i policiju, radikalno promeniti mentalitet naroda zapadne Evrope, da su istorijski izvori između XVI i XIX veka mogli zabeležiti sledeće reči:

“Mir se nastanio u našem gradu... nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. ... Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. ... Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću.” (Urlih Cvingli, Bernardin Okino, Ljubomir Nenadović)